Koja je prva misao sa kojom se ovih dana budiš?

Često mi se desi da kad se probudim imam dobrih pet minuta vremena gde se ne sećam ničega, ni ko sam, ni koji je dan, niti šta sve treba da uradim tog dana. Obožavam te trenutke kad polako dolazim sebi i potpuno sam čisto prazno parče papira. Osećam se lagano i rasterećeno i često u tim trenucima tek stečene jave i dobijam neke inspirativne ideje. Nakon tih pet minuta sve lagano kreće da se lepi za taj papir i na kraju dana ležem u krevet kao jedna ižvrljana sveščica.

Osoba koju najviše voliš da fotografišeš?

Najviše volim da fotografišem svoju mlađu sestru. Sa njom se osećam ugodno i znam da je spremna da podnese i izdrži svaku moju zamisao, ma koliko ona zahtevna bila. Takođe, jako volim njeno lice! Fotografija sa njom meni uvek ima veći značaj jer volim da je gledam kako raste i kako se menja kroz godina preko fotografija. Nažalost, kako polako postaje starija, to mi se sve više izmiče i onda često ostajem osuđena sama na sebe. Ni to nije baš toliko loše - ipak se i sa sobom osećam dosta ugodno, iako ima i loših dana.

Koji bi cvet bila?

Bila bih neki ljubičasti, planinski cvetić koji iz daljine izgleda krhko i ranjivo, ali je žilav i stabilan. Stalno suprotstavljen vetru, raste iz nekog kamena i uživa u pogledu.

Koje priče želiš kroz fotografiju da ispričaš?

Fotografija često ume da me iznenadi - uđem u celu priču sa željom da kažem jedno, a završim sa nečim potpuno drugim. Ponekad budem jako nezadovoljna zbog toga, ali mislim da je to pogrešno, zato što treba ostati fleksibilan i dopustiti procesu da te odvuče gde je naumio. Tako, igrom slučaja, često stvorim nešto mnogo iskrenije i neposrednije. Nešto ka čemu težim u svojim fotografijama je pričanje priča, zato što me taj element podseća na igre iz detinjstva. Zatvoriš oči i neko si sasvim drugi - na nekoj novoj, magičnoj planeti. Trudim se da to dete u meni vodi čitav proces, jer tad je najzabavnije!

Kako rešavaš trenutnke kad si bez inspiracije?

Trenutke kada sam bez inspiracije rešavam tako što radim sve sem fotografisanja: šetam se, slušam muziku, čistim stan, gledam filmove, kupam se, šminkam se, pričam sa dečkom, kuvam, družim se sa pijateljima i idem na žurke. Moja mama, koja je takođe umetnica, rekla bi da je to pogrešan pristup i da se inspiracija izaziva radom i samo radom. Ja to ne mogu tako - mene inpiriše svet i ljudi oko mene sa svim svojim banalnostima i sitni trenuci, koliko god nevažno delovali. Jer, na kraju dana, svaki momenat koji doživim ili zamislim, može da predstavlja jedan kadar u mojoj glavi.

Čemu težiš?

Težim da uživam u promeni, drago mi je da sada posmatram svoje radove od pre par godina i uvidim koliko sam se promenila u odnosu na ovaj trenutak. Kroz njih vidim šta mi se nekad motalo po glavi – kao u nekoj vrsti dnevnika. Jako sam se dugo plašila promena, mislila sam da se ne snalazim dobro u novonastalim situacijama i samo sam htela da sve ostane isto zauvek. Sada se ipak trudim da se protiv toga borim i da promene prigrlim. Radujem se da budem iznenađena i da sebe iznenadim.

Dunja Maksimović

@

Rođena je u Beogradu 1996 i od malih nogu krece da žvrlja po zidovima. Master student Fakulteta Primenjenih umetnosti - smer vajarstvo, ali najveću sreću nalazi u fotografiji!

Social:

• instagram