Kada si otkrila ljubav prema fotografiji?

Mislim da me je ona prva otkrila, odavno, dok je još bila u rukama mog oca koji kad smo bili deca nije isputao kameru i snimao je svaki trenutak našeg odrastanja. Uhvatila me je kao dete i ne pušta me i dan danas.

Seksizam, šovinizam, fašizam i sve ostale “izme” koji gaze ljudsko dostojanstvo. Plus, ne podnosim što mentalno zdravlje na ovim prostorima je i dalje tabu tema i mislim da je vreme da glasno pričamo o anksioznosti i depresiji, pogotovo sada, kad se svet lomi i budućnost nikad nije bila ovako neizvesna.

Obično na slatku jezersku vodu, psa koji se tek okupao u njoj, prašinu iz kaldrme, kafu i svežu nanu. Ali ovih dana, iako mi je Beograd daleko, osećam miris suzavca i znoja mojih drugara koji su na ulici i bore se za ono dostojasntvo o kom sam govorila.

Izgleda kao da ti osobe koje fotografišeš u potpunosti veruju, kako to postižeš?

Ponekad i sama ne znam :)) Uvek imam tremu dok radim sa ljudima. Ali već dugo sam fokusirana na stvaranje takozvane arhive portreta autora/ki i umetnika/e moje generacije, jer uprkos popularnom mišljenju da smo izgubljena generacija bez ideologije, verujem da imamo mnogo šta da kažemo dok se svet menja brže nego što mi odrastamo u njemu. Naše će stvaralaštvo jednog dan pokazati da smo bili mnogo svesniji o svom mesto na planeti nego što možda sada izgleda.
I to mi je uvek u glavi kad radim portrete i trudim se da na bilo koji način dam ljudima do znanju da su važni, da je njihovo stvaralaštvo važno, da je svaki njihov portret važan.

Tokom korone počela si da praviš video dnevnike, reci nam nešto više o tome?

Video dnevnik sam ustvari započela par nedelja pre nego to je udarila korona, tj. na dan mog rodjendana. S jedne strane bila mi je potrebna ozbiljna jednogodišnja introspekcija, ali s druge, imala sam velike planove za ovu godinu i htela sam da dokumentujem sve te avanture kojima sam se nadala... I onda, korona! Zatvorili su granice, ja sam ostala na Ohridu sa svojim psom i kamerom u ruci.

Tako da, o dnevniku bih mogla da govorim tek pošto ga završim.

Mala antropologija našeg postojanja.
I ličnog i kolektivnog pamćenja koja su satkana u tim arhivima, a neverovatno je koliko čovek može da nauči o sebi kad se prepusti tim fotografijama. Onda moje intervencije u porodičnom albumu su samo beleke nečega čega ne znam da li stvarno pamtim ili sam možda sanjala.

D+

Radmila Vankoska

Radmila Vankoska

DACIDA Diary