Otkud u slikarstvu i sa četkicom u ruci?

Mislim da je trenutno to umetnički izraz koji mi najviše leži. Moj put do ljubavi prema slikarstvu je bio vijugav, iako sam shvatio da bih tu mogao da se izrazim kako želim. Dugo sam eksperimentisao sa drugim tehnikama i pravcima, radio apstraktne kolaže sa metalima, izlivao epoksi smolu i kombinovao tehnike, da bih se potom vratio na jednu od najstarijih tehnika - slikarstvo.

Serija minijatura je ujedno i serija koju najduže radim u kontinuitetu, od 2013. godine sa ponekom pauzom između. Počeo sam da ih radim na studentskoj razmeni u Beču potpuno stihijski. Tek sam posle nekoliko takvih slika shvatio zašto mi je to zanimljivo, izazov koji nosi rad na tako minijaturnom formatu, intimnost koja se oseća kada se posmatra minijatura. Zbog te intimnosti mislim da je portret prava tema za taj format. Dopada mi se što posmatrač mora da se angažuje i puno priđe da bi video sve detalje.

Pored minijatura često slikaš svakodnevne predmete i prizore. Šta te kod njih privlači?

Čini mi se da puno lepih stvari koje srećemo u životu prolaze neopaženo, možda baš zato što ih viđamo svaki dan. Slikam ih kao omaž tim svakodnevnim običnostima, jer mi je lepo kada primetim nešto tako “skriveno” svima ispred nosa, kao recimo posebnu refleksiju svetla u nekoj čaši.

Vodis atelje u kojem polaznici mogu da nauče tehnike
crtanja i slikanja. Šta ti je bilo najteže u pedagoškom radu i vođenju 

Početi, tj. odlučiti se na taj potez uprkos raznim poteškoćama. Ta odluka je bila najteži momenat i njeno prelamanje se dugo pripremalo u glavi. Pedagoški deo posla mi dolazi dosta prirodno, to je ujedno i razlog zbog koga uživam u tom poslu i to što se često na kraju “časa” osetim ispunjeno dobrom energijom.
Mislim da je svako sposoban da se izrazi kroz neku umetničku disciplinu i da čak i ako mu ne ide realistično prenošenje oblika koje vidi na papir možda ima neverovatnu maštu i može je izraziti na neočekivane načine. Pozitivna kritika čini čuda, a negativna je tu samo u rezervi.

Da! Smatram da znam šta me u slikarstvu trenutno zanima i po pitanju samog slikanja kao tehnike, i po pitanju tema. Pored toga što vidim sebe kao portretistu, zanimaju me i druge teme. Takođe, mislim da nemam stil ukoliko on podrazumeva slikanje “iste” slike na drugi način do kraja života bez ikakve promene, težim ka tome da mi se tako nešto ne desi, već da pratim stvari koje me iskreno inspirišu u datom trenutku.

Dočaraj nam svoj proces rada. Koliko radiš na jednoj slici, vidiš li sliku pre nego što nastane i šta se dešava kada nisi zadovoljan finalnim radom?

Kada nisam zadovoljan slikom na kraju, znači da je nisam završio još. Nezadovoljstvo
često dolazi iz očekivanja da se do rezultata dođe za manje vremena i truda nego što je
zapravo potrebno. Nekada doduše samo preslikam neku sliku, tj. iskoristim je kao
poglogu za neku novu. Gotovo nikada ne bacam radove ili ih potpuno preslikavam.

Vremenski u radu na jednoj slici provedem po nekoliko sesija od 2,3 sata, mada to zavisi od formata, tehnike, i kompleksnosti samog motiva. Nekada završim sliku za dva, a nekad za deset sati. Dešava se da vidim sliku u glavi potpuno pre nego što je uradim, ali nije mi strano ni da improvizujem na licu mesta. Čak i zamišljena slika izgleda dosta drugačije kada se izvede u nekoj slikarskoj tehnici. Valjda su to ograničenja slikarstva, mora da bude potpuno definisan proizvod, dok misli imaju tu čar da sijaju mnoštvom mogućnosti njihovog razvoja.

Za kraj. Kako vidiš ulogu slikarstva danas?

Slikarstvo nije ništa bolje ili gore od bilo koje druge forme umetničkog izražavanja, jer svaki pravac ima svoje prednosti i mane. Čini mi se da je slikarstvo prisutno u savremenoj umetnosti, da se mnogo mladih umetnika bavi njime i da ono ima svoje ustoličeno mesto. Ako razmišljam o tome kakva je uloga slikarstva danas generalno, rekao bih da je kao i za većinu umetničkih disciplina ta uloga jako mala i uticaj ograničen samo na ljude koje to zanima. Murali izlaze iz tog okvira i voleo bih se oprobati u toj sferi.

Mislim da ljudi vole da imaju nešto što je materijalno, što se može kupiti, prodati,
poneti kući, pokloniti, gledati iznova, okačiti na zid. Zanimljivo je da, iako smo okruženi digitalnim medijima, zaista ne znamo koliko će oni trajati, koliki je rok trajanja jednom
cd-u, hard drive-u, ili koliko će naši fajlovi biti čuvani u raznim cloud-storage sistemima.
Ako zaista želite nešto da sačuvate, uradite sliku.
Naravno na slikaru je da je napravi kako treba, ili će i ona da izbledi još brže nego zapis na cd-u.

D+

Nikola Kosić

Nikola Kosić

DACIDA Diary